Da li ćemo jačanjem ženske prisutnosti, njihove prirodne borbenosti i izdržljivosti i urođenom intuicijom smoći snage da izguramo sve ono što nas čeka?
TAMARA JOKANOVIĆ, generalna direktorka Represent Communications, u svojoj stalnoj kolumni Budilnik, za KARAKTER
Priča o Jeleni, ženi zbog koje je počeo rat između antičke Grčke i Troje, spada u antologijske, ne samo grčke već i svetske mitove. Mi, u 21. veku, dočekali smo dugo očekivano formiranje Vlade koja u svom sastavu prvi put ima oko 50 odsto osoba ženskog pola što nas svrstava u red retkih zemalja sa izuzetno visokim procentom žena u izvršnoj vlasti. Ovakva odluka već s početka je mogla dodatno da pogura proces pridruživanja Evropskoj uniji, što bi takođe bio veliki napredak, ali kako to obično biva u Srbiji, mesto novoformiranog Ministarstva za brigu o porodici, deci i demografiji vodiće ipak muškarac.
Da li to znači da još uvek nismo spremni da se odreknemo tradicionalnih uloga na našim prostorima, iako mnoge multinacionalne kompanije sa sedištem u Srbiji sa ponosom ističu da su „rodno senzitivne“ i da u svom menadžmentu imaju visok procenat žena; da vodeće funkcije kao što su premijer, guverner i dobar deo predsednika opština nose „žensko ime“, a asocijacija za osnaživanje i umrežavanje žena je sve više?
Još je na panelu „Uloga žena u promeni poslovnog okruženja“ 25. Kopaonik biznis foruma istaknuto da žene na rukovodećim pozicijama zarađuju u proseku 16% manje od svojih kolega a da bi dostigle istu platu morale bi da rade 40 dana duže u toku godine. Kada na to dodamo i istraživanje da žene u kuhinji provode 4,5 sata duže od muškaraca, 60 minuta dnevno u proseku čisteći domaćinstvo i 38 minuta troše na pranje veša, računica je sasvim jasna. Koliko vremena provode u čuvanju i vaspitanju dece nije istaknuto, ali se zna da muškarci u toj aktivnosti dnevno provode u proseku oko 17 minuta.
Treba li da pominjem period Covida koji je zasigurno ovu statistiku dodatno izmenio u iskazanim procentima i doneo obaveze koje su nam nametnute, a nismo ih želele ni mi žene a ni muškarci u svojim dnevnim rutinama?
Ne, nije ovo ni feministički ni politički, a ni tekst o rodnoj ravnopravnosti. Ovo je iskreno priznanje svim ženama koje su podnele ozbiljan teret punih devet meseci protekle godine. Neki će sigurno reći da je to prirodno. Prirodno, jer im je upravo ta ista priroda dala tu predivnu a ujedno i najzahtevniju mogućnost i ulogu da devet meseci lično na svom telu osete i iznesu stoički sve rizike, sve promene, ali i sve lepote svakodnevnih malih pobeda i one najveće na kraju.
Da li ćemo jačanjem ženske prisutnosti, njihove prirodne borbenosti i izdržljivosti i urođenom intuicijom smoći snage da izguramo sve ono što nas čeka?
Nemam osećaj da će se bilo šta samo od sebe izmeniti. Čak i ne očekujem. Samo verujem
Nemam osećaj da će se bilo šta samo od sebe izmeniti. Čak i ne očekujem. Samo verujem. Verujem da zajedničkim snagama i iskrenom verom jednih u druge možemo pobediti u borbi za ono što istinski želimo i čemu istinski stremimo! Verujem u međusobnu iskrenost, poštovanje, posvećenost i timski rad.
I zato se manite predrasuda! Dozvolite ženama da budu ono što jesu! Pametne, hrabre, empatične, osećajne, uporne, izdržljive, neustrašive i ponekad pomalo luckaste. Muškarcima da budu otresiti, odlučni, dosledni, istrajni, snažni, osećajni i ponekad slabi.
Jer zapamtite – vakcina je ženskog, a napredak muškog roda i samo ujedinjeni ćemo moći da izguramo
NOVI DAN,
NOVU GODINU,
NOVI POČETAK i
ostanemo bliski uprkos svojim različitostima.