Možda ne primećujemo, ali mnogo toga u šta polažemo svoje nade biće spremno za nas u dalekoj budućnosti – za nekoliko godina ili decenija od sada (ako ikada): uspešno napisan roman, dovoljna količina novca za kupovinu kuće ili započinjanje privatnog biznisa, pronalaženje odgovarajućeg partnera ili selidba u drugu zemlju. Na listi naših intenzivno očekivanih želja, nekoliko njih nastojaće da urode plodom ove ili sledeće sezone, a neke možda i večeras.
Ali povremeno, život nas stavlja u situacije u kojima dugoročni način razmišljanja izgleda nemoguć. Imali ste težak saobraćajni udes i nedeljama je delovalo kao da se nikada nećete oporaviti. Na kraju ste se ipak probudili iz kome i vraćate se kući, ali i dalje imate višestruke prelome kostiju, ozbiljne modrice i nepodnošljive migrene. Za sada nije izvesno kada ćete se vratiti na posao, ako se ikad vratite. Kada vas neko pita kako stoje stvari, jedan odgovor izgleda najviše pristaje u odnosu na ostale:
„Idemo dan po dan“
Ili, zamislite 89-o godišnju osobu, mentalno agilnu ali fizički krhku i često u bolovima. Prošlog meseca su imali pune ruke posla, a njihovo koleno je teško artritično. Juče su sređivali baštu. Danas su otišli u kupovinu posle dugo, dugo vremena. Ako ih pitate „Kako ide?“ odgovoriće vam:
„Idemo dan po dan“
Ili, postali ste roditelj. Porođaj je bio težak. Beba je imala žuticu i bila joj je potrebna transfuzija krvi – ali sada, konačno, majka i dete su stigli kući. Beba plače noću i mora da pije lekove koji joj iritiraju želudac. Ali prethodna noć je bila dovoljno dobra, a nadamo se danas, ako bude lepo vreme, postoji šansa da se prošetamo do parka i vidimo Narcise… „Kako ide?“
„Idemo dan po dan“
Ovo su možda ekstremni slučajevi i prirodna reakcija je da verujemo da se nikada nećemo susresti sa njima. Ali, one sadrže dragocenu lekciju za one koji zanemaruju sopstvene snage, a to se odnosi na sve nas. Dan-po-dan razmišljanje nas podseća da, u velikom broju slučajeva, naš najveći neprijatelj je kritički nektar: nadanje i zbunjujuća emocija koju nosimo sa sobom, nestrpljenje.
Odvikavanjem od razmišljanja da nešto mora ’do večeras’ opremamo se na duge staze i prisećamo da se napredak najviše postiže kada ga ne iščekujemo suviše vatreno. Naše najproduktivnije raspoloženje može biti tiha melanholija s’ kojom možemo otkloniti iskušenje da upadnemo u bes i maniju, i u potpunosti se predamo umerenoj upornosti koja je potrebna da bi smo činili čuda: napisali knjigu, odgajali dete, popravili brak ili prevazišli psihički slom.
’Ići iz dana u dan’ znači smanjivati stepen kontrole koji možemo da podnesemo nad neizvesnom budućnošću. To znači prepoznati da nemamo ozbiljne kapacitete da vežbamo svoju volju tokom dugog niza godina, i stoga ne bi trebalo odbaciti šansu da osiguramo jednu ili dve manje pobede u satima koji su pred nama. Trebali bi smo – iz nove perspektive – da budemo neizmerno zahvalni ako, kad padne mrak, nije bilo svađe ili nemira, a mi smo pročitali jednu ili dve zanimljive stranice.
Kako život postaje sve komplikovaniji, možemo se prisetiti da se usput opustimo i osmehnemo, umesto da ljubomorno akumuliramo naše rezerve radosti za finale, za nešto što je daleko pred nama. S obzirom na veličinu onoga protiv čega se borimo, znajući da savršenstvo nikada nećemo dostići i da nam mnogo teže stvari možda dolaze u susret, možemo sa zahvalnošću prihvatiti i nekoliko manjih darova koje već držimo u rukama.
Sa svežom energijom možemo posmatrati oblake, patku, leptir ili cvet. U dvadeset drugoj bismo verovatno odbacili ovaj predlog jer deluje da ima većih i veličanstvenijih stvari da bi smo se oduševljavali ovim beznačajnim manifestacijama prirode: romantična ljubav, uspešna karijera ili političke promene. Ali kako vreme prolazi, skoro sve revolucionarne težnje nam se čine kao veliki zalogaj, a možda i prevelik… Neko se susretne sa nepremostivim problemima u vezi. Neko trpi jaz između profesionalnih očekivanja i realnosti. Neko ima šansu da posmatra kako lagano i ujednačeno svet ide u pozitivnom smeru… I tako prirodne lepote mogu poprimiti drugačiju nijansu; nema više sitničavog odvlačenja pažnje od moćne sudbine, nema više uvreda za ambicije, nego iskreno zadovoljstvo usred litanije nevolja, poziv za podnošenje strepnji i primirivanje samokritike, ostrvo nade u moru razočarenja; prava uteha da se bude zahvalan za popodnevnu šetnju.
Vinsent Van Gog bio je hospitalizovan u Sen Polu na jugu Francuske u Maju 1889 godine, nakon što je izgubio razum i odsekao sebi uho. Na početku boravka, uglavnom je ležao na krevetu u mraku. Posle nekoliko meseci ojačao je i mogao da izađe u vrt. I desilo se, baš ovde, da je u legendarnom činu koncentrisane estetske apsorbcije primetio kvrgavo korenje južnog Bora, procvetalu jabuku, gusenicu koja se penje uz list i – najpoznatije – cvat purpurnih Irisa. U njegovim rukama, Irisi su postali simboli nove religije orijentisani ka proslavi transcendentalne lepote svakodnevice.
Njegova vaza sa Irisima nije sentimentalna studija običnog cveća: to je delo čoveka Zapadne kulture koji se bori da dođe do kraja dana – držeći se, očigledno veoma čvrsto, razloga da živi.
Normalno je da se držimo svega onoga što želimo. Zašto bi smo slavili puzanje kada možemo da trčimo? Zašto bi smo prihvatili prijateljstvo kada žudimo za strašću? Ali ako stignemo do kraja dana i niko nije umro, nemamo polomljenih rebara, napisali smo samo nekoliko redova teksta ili smo rekli jednu ili dve ohrabrujuće i prijatne reči, onda je to postignuće dovoljno vredno da zauzme mesto na oltaru razuma.
Kako prirodno i primamljivo deluje staviti sva svoja nadanja u bogatstvo nastupajućih godina! Ali, koliko bi mudrije bilo kada bi smo svu svoju zahvalnost i ljubav usmerili ka najskromnijem i najlakše odbačenom koraku: danu koji je pred nama.
Prevedeno sa: https://www.theschooloflife.com/…/taking-it-one-day-at-a-t…/
Nemanja Kurlagić
Izvor: Psihoprogres
Pročitajte još i: Kako biti mentalno jak!